Ne mogu zatvoriti usta mojih podanika

 Ne mogu zatvoriti usta mojih podanika

Živješe jednom istočna kraljica čija mudrost obasjavaše zemlju poput Sunca, čiju inteligenciju niko ne mogaše nadmašiti a bogatstvo niko nikada dokučiti. Jednoga dana vezir uđe na njen dvor tužna lica i reče: "O kraljice, ti si najpametnija, najljepsa, najmoćnija žena u našoj zemlji ali čuh nešto veoma uznemirujuće dok putovah našim predjelima. Gdjegod bijah ljudi te poštuju ali neki govore ružne stvari o tebi. 

Stobom zbijaju šalu i žale se na tvoje mudre presude, zene te mrze iako se pred tobom ulaguju. Od svih moćnika moćnija si ali kako može jedna takva suprotnost postojati u tvojoj stvarnosti?" Kraljica se lagahno osmijehnu i odgovori:

"Vjerni moj veziru, kao svaka osoba u mome kraljevstvu i ti znaš šta sam učinila za sve vas. Sedam zemalja pod mojom su kontrolom, u njima vlada dobro i napredak. U sedam zemalja ljudi me vole zbog moje pravičnosti. U pravu si, mnogo toga mogu učiniti. Mogu narediti da se ogromne kapije moga grada zatvore, ali jedno nemogu učiniti. Ne mogu zatvoriti usta mojih podanika. Nije stvar u tome šta neki od mojih podanika govore, neistine i loše stvari. Ono što je bitno jeste da ja uprkos svemu i dalje činim dobro."